Paulo Coelho – Jedanaest minuta [pdf] Knjige

 

Bila jednom jedna prostitutka po imenu Marija.
Samo trenutak. „Bila jednom” – to je najbolji početak svake priče za decu, dok „prostitutka” spada u rečnik odraslih. Kako mogu da pišem knjigu koja je već na samom početku obeležena tom prividnom protivurečnošću? Ali, uostalom, kako u svakom trenutku svi mi stojimo jednom nogom u svetu bajki a drugom na rubu provalije, ipak ću sačuvati takav početak. Dakle:
Bila jednom jedna prostitutka po imenu Marija.
Kao sve prostitutke, rodila se nevina i bezazlena i kao devojčica sanjala je da nade čoveka svog života (imućnog, lepog i inteligentnog), da se uda (u beloj venčanici), da ima dvoje dece (koja će postati slavna kad odrastu) i da živi u prekrasnoj kući (s pogledom na more). Otac joj je bio trgovački putnik, majka krojačica, a u njenom rodnom gradu, u unutrašnjosti Brazila, postojao je samo jedan bioskop, jedna kafana i jedna banka i zato je Marija neprestano iščekivala onaj dan kad će se njen začarani princ pojaviti bez najave, zarobiti njeno srce i povesti je u osvajanje sveta.
Ali dok se začarani princ ne pojavi, nije joj preostajalo ništa drugo nego da sanjari.

Zaljubila se prvi put s jedanaest godina, na putu od kuće do osnovne škole. Već prvog dana otkrila je da nije sama na tom putu: zajedno s njom išao je u školu jedan dečak iz susedstva koji je imao časove u istoj smeni. Njih dvoje nikad nisu razmenili ni jednu jedinu reč, ali je Marija počela da uvida da su joj najlepši delovi dana upravo oni trenuci koje je provodila na ulici punoj prašine, žeđi, umora i sunca koje je nemilosrdno pržilo, dok je dečak brzim koracima grabio prema školi a ona se uspinjala svim silama da ga sustigne.
Taj prizor ponavljao se mesecima. Marija, koja nije volela da uči i kojoj je jedina razonoda bila televizija, žarko je želela da joj dan što brže prođe, čekajući nestrpljivo svaki odlazak u školu, a za razliku od ostalih devojčica, njenih vršnjakinja, subotom i nedeljom se beskrajno dosađivala. Budući da deci vreme prolazi znatno sporije nego odraslima, Marija je silno patila, a dani su joj trajali čitavu večnost, jer su joj pružali svega desetak minuta ljubavi, i bezbroj trenutaka koje je posvećivala razmišljanju o voljenom dečaku, zamišljajući kako bi bilo lepo kad bi mogli da se upoznaju.
A onda se to dogodilo.
Jednog jutra, dečak joj se obratio i zatražio da mu pozajmi olovku. Marija mu nije odgovorila, samo ga je pogledala pomalo nabusito, u znak protesta zbog tog neočekivanog prepada, i ubrzala korak. Premrla je od straha kad ga je videla da joj prilazi, strepeći da ne sazna koliko ga voli, koliko ga je čekala, koliko je sanjala da ga uhvati za ruku, da zajedno s njim prođe kroz školsku kapiju i nastavi dalje, sve do kraja puta na kome – kažu – postoji jedan veliki grad prepun ljudi kao iz filma, umetnika, automobila, bioskopa, grad koji svakome nudi bezbroj povoljnih mogućnosti.